Imao sam zadovoljstvo da upoznam jednog starijeg komšiju, izuzetno živahnog i sposobnog dekicu od 85 godina, izbeglicu iz Krajine, koji mnogo voli svoj Dorćol.
“Ma da, bre, pa ja pecam cele godine dole, siđem tamo oko Marine i pecam”, reče mi taj gipki čičica, sa potpuno sedom, ali uredno potšišanom bradom i brkovima, “posle to zamrzavam i imamo cele zime i smuđa i svega”.
Iako je u samom centru grada, Dorćol je komšijsko mesto – parče urbanog tkiva kraj velikog plavog Dunava. Ovde su ljudi vekovima unazad živeli, obrađivali zemlju, pecali, snalazili se, pomagali jedni drugima, ali se i branili od raznih neprijatelja.
Njegova kućica sa dvorištem će možda biti srušena u skorije vreme, i oni će posle toga živeti u novom lepom stanu, u zgradi kroz čija vrata možda neće biti “kul” da se unose pecaljke. Možda neće ni imati više gde da se peca, jer će uskoro i ta obala da se sredi, pa će od Marine kakva je sada, nastati neka nova, nalik onoj u Dubaiu.
Kroz Dorćol prolazi sve, samo vrata ostaju, da govore o burnoj istoriji.
Hajde da ih sačuvamo koliko možemo, za sve one koji tek dolaze.
📸 Na Dorćolu, novembra 2020.
