“Kreni sad, ajde! Šta čekaš, ajde, samo uberi ako smeš, je l’ čuješ šta ti kažem?” vikao je Branko na devetogodišnjeg romskog dečaka Ivicu, tek treće zime nakon završetka rata.
Beograd se polako oporavljao od svih strahota, ali hrane i dalje nije bilo dovoljno.
“Samo te ja još jednom vidim”, nastavio je Branko da viče za Ivicom koji se nehajno okretao, gladan i ljut što nije stigao da ubere bar jedan grozd tog čudnog decembarskog voća.
Ivica zapravo i nije bio Rom, ali je bio podjednako prepušten ulici, što starog Branka nije preterano zanimalo. Branko samo nije hteo da pusti bilo koga da jede to voće.
Branko zapravo i nije bio loš, samo eto već treću godinu za redom, od kako se vratio sa solunskog fronta nije brao voće u dvorištu. Nadao se da će opet videti svog sina, snahu i troje male dece koji su ostali zarobljeni u podrumu kada je granata raznela staru kuću u paramparčad.
Stanovnici Beograda, uglavnom bez glava porodica, koji su se za to vreme povlačili preko Albanije, su 2 godine bili pod okupacijom austrougarske vojske u Prvom svetskom ratu. Priča je izmišljena na osnovu stvarnih događaja, u čast svih nepoznatih junaka koji su dali život za slobodu naroda.
📸 Na Dorćolu, decembra 2020.
