Ova crveno siva kombinacija me podseća na strogu Austriju u kojoj sam par puta bio.
Nema kod njih cile mile, oni bi tačno znali kako da poprave šarke tako da ova vrata ne padaju.
Prvo bi ih skinuli, pa bi ih išmirglali, kad već boja nije originalna. Onda bi popravili bravariju, očistili sve, zagitovali, premazali sa prajmerom i ponovo ofarbali. Onda bi se to sušilo po proceduri, pa bi naneli naredni sloj, koji bi štitio ovo drvo narednih 100 godina.
Broj 38 bi stavili sa strane, ili na sredinu, to bi prosto uskladili sa pravilima po kojima su poređani ostali brojevi u ulici.
Mnogo sam naučio od austrijanaca u životu, ponešto i primenio, ali pravo da vam kažem, ništa mi njima nismo jasni, ali realno su i oni baš dosadni. Ti ljudi samo rade i onda jedu neku ružnjikavu hranu sa knedlama, jako dobre kobasice, osim ako nisu u supi i piju pivo, ali to ne previše. Onda odu kući i spavaju na krevetima koji ne škripe.
Sve su izračunali.
Ali ni za 100 godina ne bi razumeli poeziju vrata, koja i ovako sjebana fantastično izgledaju.
Ova priča je posvećena mom ocu koji je osmislio projekat Građevinska akademija u Srbiji i meni i našim saradnicima omogućio da 2011. odemo u Austriju, 2 puta po 7 dana na obuku u Bau Academiu, u Ubelbach. Nije fora, stvarno je tako bilo.
📸 Na Dorćolu, oktobra 2020.
